popodne se 

nekako lenjo vuklo

baš kao i mi po toj pustinji

kao da je danima trajalo

stvaralo privide mogućeg

fatamorgane

nestvarne slike uma

koji se zabavljao

moreći me željom

jakom koliko i sunce

što je nemilosrdno

vladalo predelom

bilo je sasvim svejedno

da li je sreda

ili je oktobar

i odjednom mi je

postalo besmisleno

da budem tu

malo iza čela konvoja

postalo mi je potpuno jasno

da ću se vratiti

(ako se uopšte vratim)

bogatiji samo

za šaku usranih dolara

i za još jednu zvezdicu 

na širitima

a siromašniji za jedno

nepovratno izgubljeno

proleće s tobom

tog tenutka je postalo hladno

ne zbog toga

što se užareni blještavi disk

koga sam tih dana

mrzeo iz dna duše

rasplinuo

i nestao ispod horizonta

nego onako

jezovito hladno

kao kad se iznenada

suočiš sa svojom zabludom

kada ne možeš da pojmiš 

šta je tu čega vredno

dok na zastanku

mirišeš vetar

pokušavajući da se pribereš

da se otrezniš od misli

koje paraju mozak istinom

***

posle popijene kafe 

standardnog američkog ukusa

mahinalno sam pogledao na sat

kvarcni Seiko

(nekako mi je ludački logično

da su u pustinji svi satovi kvarcni)

mada vreme koje je on pokazivao

nije igralo ulogu

te jedva izvukao od nemuštog i musavog

domorodačkog vodiča

da ima otprilike još tri dana do Adena

tri dana do Adena

i još mesec dana do prvog leta

i još nekoliko

do susreta s prazninom

bez tebe

ovaj put bez tebe

samo sa samim sobom

***

ponovo sam pokrenuo konvoj

prisiljavajući sebe

da se usredsredim na prvi cilj

pokret

idemo dalje na jug

jebeš ga

za sada nek' bude samo to

tri dana do Adena

Milen Šelmić