Ne čekam te čežnjiva  u ovoj pesmi

Koju bih proglasila praznikom  ponovnog susreta

I ukrasila biranim metaforama 

Po tipiku  “velike” poezije i male ljubavi

Naprimer

Kako te čekam  u  nekoj budućoj  raskošnoj noći

Ukrašenoj iluminacijama svih sazvežđa

Sa sedam vrućih zvezda Plejada među nogama

Neugašenih rastankom

Na sedmom nebu telesne ljubavi

Ili recimo u nekom svetom i svetlom danu

Kad se događaju čudesa uskrsnuća

Iz duhovnog mrtvila u život

Sa verom u nastavak  ljubavi tamo gde je stala

Uopšte te ne čekam

Jer ja nisam ni vernik ni nevernik

I ne pitam se postoje li Bog  i  Ljubavi

(ko je još dopro mislima do odgovora )

Samo te osećam kao sitnu kucavicu u bilu

Koja mi krv čini toplom i pokretljivom

I kao sev najvećeg  pojma za koji ne postoji reč

O onome što niti dolazi niti odlazi

Prosto

Samo postoji mojim postojanjem

U ovom vremenu po rastanku  u kom te ne čekam

Jer  nečujno kuckaš nikad otišao iz duše

I neće mi srce  lupati  pesnički prejako (ako se fizički vratiš)

Kao zvona crkve sv.Marka ili nekog drugog sveca

Ili divljački dobošati kao tam-tam urođenika mnogobožaca

Ništa se neće desiti

Jer te i ne čekam

Samo postojim i svetlim kao Elektra 

I tu si

U mojoj stidljivoj  običnosti

Kao golotinja duše i tela

Koja nije za malu poeziju i ni za čije oči

Osim za  slepe oči velike  Ljubavi

I  Boga

Koji ima tvoj lik 

nenamiljanovic